KAKO UBITI PERFEKCIONISTU U SEBI (pre nego što on ubije tebe)
Perfekcionizam ubija! Najozbiljnije i bez šale. U početku to deluje super. Obavljate to što obavljate tako da budete zadovoljni rezultatom. A onda se stvari promene...
Iako možda deluje da perfekcionisti rade sve perfektno, ne mora biti uvek tako. Evo, ja sam čist primer. Prođite kroz bilo koji moj post na blogu i videćete greške koje su se potkrale. A ja sam zaista vodila računa da do njih ne dođe. Ali ziasta.
Takođe, to što ste nešto perfektno uradili po svojim merilima, ne znači da će biti perfektno i savršeno i po tuđim. Zapravo, najčešće uopšte nije tako jer nemamo svi iste glave, iste mozgove i iste vizije pa je i nemoguće svima ugoditi. Jako frustrirajuće, jer vi znate da ste uložili sav svoj trud.
Zašto onda mučiti sebe?
Radim na tome da se rešim perfekcionizma.
Nije lako, jer kao i svaka navika, i ova se usadila i pustila korenje.A kod mene još i nije neko duboko. Ima ljudi opsednutih perfekcijom. Meni je i ovo malo dosta!
Biti perfekconista je jako teško. Nekoliko puta teže nego ne biti to! A evo i zašto!
O, i te kako! Recimo, ono što neko ko radi stvari "dovoljno dobro" završi za sat-dva, ja radim 7 puta duže. Obrćem, okrećem, probam sa svih strana dok ne budem sigurna da sam baš sve što je u mojoj moći probala. Tako je sa tekstovima koje pišem. Tako je sa običnim stvarima koje radim.
Primera radi, pre neki dan sam kupovala nešto na Aliexpressu. Moja kupovina nije trajala samo taj "pre neki dan" - da se razumemo. Ne! Počela je par dana pre toga, ali je samo tog dana trajala par sati, a prethodnih možda samo po par minuta.
Boga pitaj da li sam napravila baš najbolji izbor na kraju. To ću, da bude najcrnje, videti tek kad dotična stvar stigne u moje ruke. U prevodu, izgubila sam sate, a krajni rezultat čak i ne zavisi mnogo od mene.
Ima situacija i kada rezultat zavisi od mene, ali perfekcionizam ne čini da ja to radim najbolje.
Recimo, kada čistim nešto, ja bukvalno tapkam mestu jer mi treba dosta vremena da budem zadovoljna tačkom A da bi prešla na tačku B. Tako je čišćenje podruma za mene posao od 2 dana. Moj muž je istu stvar odradio za 2 sata - samo zato jer nije tapkao u mestu i nije ni očekivao da bude savršeno. I odradio je sve kako treba, da se razumemo!
Što nas dovodi do sledećeg:
Podrazumeva se da, kada u nešto uložim maksimum sebe, to treba na kraju da bude sjajno. Onda kada nije, smrtno se razočaram.
Recimo, ima tih nekih stvari koje volim da radim, a od kojih sam operisana. U stanju sam, na primer, da se iscrpim pravljenjem fondan torte za decu. No, kad nemaš alata i kad nemaš baš mnogo talenta, krajnji rezultat je:
A ja očekivala da zadivim sebe, decu i goste i da padnu na nos kakva mi je torta. O da, pohvale oni moj trud i kažu da je torta "dovoljno dobra" ali heeej - nije perfektna! Njima je ok. Meni nije!
Isto je i kada je posao u pitanju. Ako imam zadatak da napišem SEO tekst koji treba da bude prvi na Google, ja stvarno očekujem da to radi. Ipak, to jednostavno ne zavisi uvek od mene pa iako je rezultat jako dobar, nije uvek perfektan. A to ubija u pojam!
što nas dovodi do sledećeg...
Kao da nije dovoljno teško da ugodiš drugima i budeš po njihvoj meri, nego se bre još takmičiš i sam sa sobom! Ni sebi nisi dobar! I kako onda da voliš sebe?
Kao posledica toga sve sam češće neraspoložena i nadrkana jer je svet, pa i ja sama, sve manje po mojoj meri!
Da li treba da vam pišem kako stres utiče na organizam? Razara na svim nivoima. Dokazano je da je stres izvor mnogih bolesti i da bukvalno ubija.
Nekako mi je ovaj blog dosta pomogao da vidim da sam se zaglavila . Postovi koje napišem "onako osrednje" po mom perfekcionističkom mišljenju - super prođu kod publike. Postovi za koje sam mislila da će biti "baš super" - prošli su bezveze!
Jednostavno, ma kako deluje da jeste - nije uvek sve u mojoj moći. Mada, uglavnom imam kormilo svog života u rukama i to je ok osećaj. No, prečesto, perfekcionista u meni poludi, pa me iscrpljuje jer zna da ću tim kormilom okretati kao idiot, onako kao on ditktira. Juče sam, recimo, pošla sa sinom do grada. Nisam gledala šta je obukao kad smo krenuli. Jakna koju je nosio bila je jako tanka. Kako smo igrom slučaja stigli na autobusku stanicu 10 minuta ranije, skontala sam da imamo vremena da se stanice vratimo kući po deblju jaknu. Imamo vremena, ali knap!
Moj sin, perfekcionista u meni i ja ,trčali smo do kuće i nazad po jaknu. Mislim, pobogu, kako da omanem tako da pustim dete sa tankom jaknom po hladnoći?!!!
Crkli smo. Ušli u bus. Uhvatila sam dah i pogledala mog sina na sedištu do mene - pobednosno! A onda sam skontala da je deblja jakna prljava. A eno, ni uši mu nisu čiste! I horor počinje opet!
Rekla sam perfekcionisti u meni " Umukni konačno! Briga me, briga me, briga me!!!!!" i uživala u ostatku dana.
Koliko sam daleko otišla sa potrebom da sve bude perfektno i pod mojom kontrolom, nekako sam otkrila kada smo pošli na slavu kod rođaka, a na ulici, bezmalo ispred moje kapije, stajalo je mrtvo kuče. Štene takoreći. Rasno. Prišla sam, videla da ne diše, videla krv i otišla na slavu. A onda celu jebenu noć razmišljala kako je trebalo i da ga pipnem da vidim je li topao i da li možda mogu da mu pomognem. Jer zaboga, sve je pod mojom kontrolom!
A realno, šta bih radila? Dala veštačko disanje?? Radila masažu srca??!
Perfekcionista u meni je ipak kenjao po savesti!
E to je već bilo malo previše! Tako sam rešila da se uhvatim u koštac sa mojim problemom!
Prvo i osnovno je prepoznati problem. Ja jesam.
Nekad je dovoljno da se osvrenete oko sebe i shvatite da vam je sve skockano. Život nikad nije skockan! Ja nemam taj problem tako očigledan. Perfekcionizam se nekad i prikriva.
Kako da prepoznate problem onda?
Ma samo se zapitajte da li previše razmišljate o običnim stvarima.
Recimo unapred imate ceo repertoar pitanja i odgovora ako idete na razgovor na posao. Onda omanete jer vam postave pitanje koje niste imali u glavi.
Ili provedete sat vremena tražeći ideje za poklon nekome za rođendan i nervirate se jer nema ono što ste zamislili.
Ili satima slažete ormar po nekoj logici samo vama znanoj.
Ili je pak sve oko vas u haosu jer imate previše obaveza, a presporo ih radite. Najčešće vam je muka i da počnete!
Prepoznali ste se?
Probajte sada da se rešite perfekcionizma malim koracima.
- Ako tapkate u mestu radeći neki posao predugo, ograničite sebi vreme i napravite jasan plan kojeg ćete se perfektno držati!
- Izbacite "moram" iz svojih rečenica. Odmah je lakše!
- Zaserite nekad nešto! I? Šta se desilo? Ste tu? Nije bio smak sveta? Nije, naravno!
- Osvrnite se oko sebe! Koliko budala znate? Primećujete li da su srećniji od vas? Da, zato jer se i ne trude da budu perfektni. Pa se vi sad zapitajte ko je budala!
- Zaserite opet! Ništa strašno, zar ne! Štaviše, nekako to sad prirodnije izgleda i radite to sa više samopouzdanja!
- Budite sad iskreni sami sa sobom! Koliko vam je stalo do tuđeg mišljenja? Ja često kažem da me zabole, ali realno - lažem. Niko nije perfekcionista zbog sebe, nego zbog tuđeg mišljenja. Čijeg god...Prihvatili to? Super! Sad tek znate kako treba da vas boli uvo za tuđe mišljenje!
- Prihvatite da perfektno ne postoji. Kao što svakom broju možete dodati još jedan, tako neko i nešto uvek može biti bolji od vas i nečeg vašeg. Mučenje ide u beskraj!
Pa šta i ako započnete nešto,a to nije NAJbolje?
Nekome neće da se svidi? Ne može da bude samo "dobro" ili možda čak i "osrednje"?
Ma nek' ide s milim Bogom!
Bitno je zdravlje!
Ubijte perfekcionistu u sebi, dok on nije ubio vas!
P.S. Svoje taktike za savladavanje perfekcionizma ostavite mi u komentaru!
Možeš se i upisati na mailing listu ✍️.
Svoju email adresu upiši ovde:
Ako vam perfekcionzam pređe u naviku, nadrljali ste!!!
Iako možda deluje da perfekcionisti rade sve perfektno, ne mora biti uvek tako. Evo, ja sam čist primer. Prođite kroz bilo koji moj post na blogu i videćete greške koje su se potkrale. A ja sam zaista vodila računa da do njih ne dođe. Ali ziasta.
Takođe, to što ste nešto perfektno uradili po svojim merilima, ne znači da će biti perfektno i savršeno i po tuđim. Zapravo, najčešće uopšte nije tako jer nemamo svi iste glave, iste mozgove i iste vizije pa je i nemoguće svima ugoditi. Jako frustrirajuće, jer vi znate da ste uložili sav svoj trud.
Zašto onda mučiti sebe?
Radim na tome da se rešim perfekcionizma.
Nije lako, jer kao i svaka navika, i ova se usadila i pustila korenje.A kod mene još i nije neko duboko. Ima ljudi opsednutih perfekcijom. Meni je i ovo malo dosta!
Perfekcionizam nije prednost nego mana!
Biti perfekconista je jako teško. Nekoliko puta teže nego ne biti to! A evo i zašto!
Perfekcionizam je sinonim za gubljenje vremena
O, i te kako! Recimo, ono što neko ko radi stvari "dovoljno dobro" završi za sat-dva, ja radim 7 puta duže. Obrćem, okrećem, probam sa svih strana dok ne budem sigurna da sam baš sve što je u mojoj moći probala. Tako je sa tekstovima koje pišem. Tako je sa običnim stvarima koje radim.
Primera radi, pre neki dan sam kupovala nešto na Aliexpressu. Moja kupovina nije trajala samo taj "pre neki dan" - da se razumemo. Ne! Počela je par dana pre toga, ali je samo tog dana trajala par sati, a prethodnih možda samo po par minuta.
Perfekcionista u meni prešaltao je milion i jednu verziju istog proizvoda da nađe najbolji odnos cene, kvaliteta, performansi i ocena posetilaca i napravi - perfektan izbor!
Boga pitaj da li sam napravila baš najbolji izbor na kraju. To ću, da bude najcrnje, videti tek kad dotična stvar stigne u moje ruke. U prevodu, izgubila sam sate, a krajni rezultat čak i ne zavisi mnogo od mene.
Ima situacija i kada rezultat zavisi od mene, ali perfekcionizam ne čini da ja to radim najbolje.
Recimo, kada čistim nešto, ja bukvalno tapkam mestu jer mi treba dosta vremena da budem zadovoljna tačkom A da bi prešla na tačku B. Tako je čišćenje podruma za mene posao od 2 dana. Moj muž je istu stvar odradio za 2 sata - samo zato jer nije tapkao u mestu i nije ni očekivao da bude savršeno. I odradio je sve kako treba, da se razumemo!
Odradiš "dovoljno dobro" i napreduješ. Trudiš se da radiš perfektno i zapravo ne ideš nigde!
Što nas dovodi do sledećeg:
Perfekcionista ima prevelika očekivanja od sebe
Podrazumeva se da, kada u nešto uložim maksimum sebe, to treba na kraju da bude sjajno. Onda kada nije, smrtno se razočaram.
Recimo, ima tih nekih stvari koje volim da radim, a od kojih sam operisana. U stanju sam, na primer, da se iscrpim pravljenjem fondan torte za decu. No, kad nemaš alata i kad nemaš baš mnogo talenta, krajnji rezultat je:
A ja očekivala da zadivim sebe, decu i goste i da padnu na nos kakva mi je torta. O da, pohvale oni moj trud i kažu da je torta "dovoljno dobra" ali heeej - nije perfektna! Njima je ok. Meni nije!
Isto je i kada je posao u pitanju. Ako imam zadatak da napišem SEO tekst koji treba da bude prvi na Google, ja stvarno očekujem da to radi. Ipak, to jednostavno ne zavisi uvek od mene pa iako je rezultat jako dobar, nije uvek perfektan. A to ubija u pojam!
što nas dovodi do sledećeg...
Perfekcionizam je stresan!
Kao da nije dovoljno teško da ugodiš drugima i budeš po njihvoj meri, nego se bre još takmičiš i sam sa sobom! Ni sebi nisi dobar! I kako onda da voliš sebe?
Kako da budeš zadovoljan kad se osećaš kao neukiseljeni kupus! Nisi ni za sarmu, ni za svadbarski kupus, ni za salatu!
Kao posledica toga sve sam češće neraspoložena i nadrkana jer je svet, pa i ja sama, sve manje po mojoj meri!
Da li treba da vam pišem kako stres utiče na organizam? Razara na svim nivoima. Dokazano je da je stres izvor mnogih bolesti i da bukvalno ubija.
Ako stres ubija, onda i perfekcionizam ubija!Zato treba ubiti perfekcionistu u sebi što pre!
Nekako mi je ovaj blog dosta pomogao da vidim da sam se zaglavila . Postovi koje napišem "onako osrednje" po mom perfekcionističkom mišljenju - super prođu kod publike. Postovi za koje sam mislila da će biti "baš super" - prošli su bezveze!
Jednostavno, ma kako deluje da jeste - nije uvek sve u mojoj moći. Mada, uglavnom imam kormilo svog života u rukama i to je ok osećaj. No, prečesto, perfekcionista u meni poludi, pa me iscrpljuje jer zna da ću tim kormilom okretati kao idiot, onako kao on ditktira. Juče sam, recimo, pošla sa sinom do grada. Nisam gledala šta je obukao kad smo krenuli. Jakna koju je nosio bila je jako tanka. Kako smo igrom slučaja stigli na autobusku stanicu 10 minuta ranije, skontala sam da imamo vremena da se stanice vratimo kući po deblju jaknu. Imamo vremena, ali knap!
Moj sin, perfekcionista u meni i ja ,trčali smo do kuće i nazad po jaknu. Mislim, pobogu, kako da omanem tako da pustim dete sa tankom jaknom po hladnoći?!!!
Crkli smo. Ušli u bus. Uhvatila sam dah i pogledala mog sina na sedištu do mene - pobednosno! A onda sam skontala da je deblja jakna prljava. A eno, ni uši mu nisu čiste! I horor počinje opet!
Rekla sam perfekcionisti u meni " Umukni konačno! Briga me, briga me, briga me!!!!!" i uživala u ostatku dana.
Koliko sam daleko otišla sa potrebom da sve bude perfektno i pod mojom kontrolom, nekako sam otkrila kada smo pošli na slavu kod rođaka, a na ulici, bezmalo ispred moje kapije, stajalo je mrtvo kuče. Štene takoreći. Rasno. Prišla sam, videla da ne diše, videla krv i otišla na slavu. A onda celu jebenu noć razmišljala kako je trebalo i da ga pipnem da vidim je li topao i da li možda mogu da mu pomognem. Jer zaboga, sve je pod mojom kontrolom!
A realno, šta bih radila? Dala veštačko disanje?? Radila masažu srca??!
Perfekcionista u meni je ipak kenjao po savesti!
E to je već bilo malo previše! Tako sam rešila da se uhvatim u koštac sa mojim problemom!
Kako se rešiti perfekcionizma?
Prvo i osnovno je prepoznati problem. Ja jesam.
Nekad je dovoljno da se osvrenete oko sebe i shvatite da vam je sve skockano. Život nikad nije skockan! Ja nemam taj problem tako očigledan. Perfekcionizam se nekad i prikriva.
Kako da prepoznate problem onda?
Ma samo se zapitajte da li previše razmišljate o običnim stvarima.
Recimo unapred imate ceo repertoar pitanja i odgovora ako idete na razgovor na posao. Onda omanete jer vam postave pitanje koje niste imali u glavi.
Ili provedete sat vremena tražeći ideje za poklon nekome za rođendan i nervirate se jer nema ono što ste zamislili.
Ili satima slažete ormar po nekoj logici samo vama znanoj.
Ili je pak sve oko vas u haosu jer imate previše obaveza, a presporo ih radite. Najčešće vam je muka i da počnete!
Prepoznali ste se?
Probajte sada da se rešite perfekcionizma malim koracima.
- Ako tapkate u mestu radeći neki posao predugo, ograničite sebi vreme i napravite jasan plan kojeg ćete se perfektno držati!
- Izbacite "moram" iz svojih rečenica. Odmah je lakše!
- Zaserite nekad nešto! I? Šta se desilo? Ste tu? Nije bio smak sveta? Nije, naravno!
- Osvrnite se oko sebe! Koliko budala znate? Primećujete li da su srećniji od vas? Da, zato jer se i ne trude da budu perfektni. Pa se vi sad zapitajte ko je budala!
- Zaserite opet! Ništa strašno, zar ne! Štaviše, nekako to sad prirodnije izgleda i radite to sa više samopouzdanja!
- Budite sad iskreni sami sa sobom! Koliko vam je stalo do tuđeg mišljenja? Ja često kažem da me zabole, ali realno - lažem. Niko nije perfekcionista zbog sebe, nego zbog tuđeg mišljenja. Čijeg god...Prihvatili to? Super! Sad tek znate kako treba da vas boli uvo za tuđe mišljenje!
- Prihvatite da perfektno ne postoji. Kao što svakom broju možete dodati još jedan, tako neko i nešto uvek može biti bolji od vas i nečeg vašeg. Mučenje ide u beskraj!
Pa šta i ako započnete nešto,a to nije NAJbolje?
Nekome neće da se svidi? Ne može da bude samo "dobro" ili možda čak i "osrednje"?
Ma nek' ide s milim Bogom!
Bitno je zdravlje!
P.S. Svoje taktike za savladavanje perfekcionizma ostavite mi u komentaru!
-----
Želiš novosti sa bloga u svom email sandučetu?
Možeš se i upisati na mailing listu ✍️.
Svoju email adresu upiši ovde:
.png)
Ja sam vjerojatno zadnja od onih koji o ovoj temi mogu što korisno reći, osim da sam se prepoznala u baš svakoj situaciji koji spominješ. Slažem se da nas zapravo najviše pogađa tuđe mišljenje, a njega danas nije teško dobiti, hoćeš u off ili on line svijetu.
ОдговориИзбришиNeke konkretne taktike kako si pomoći nemam. Najčešće pokušavam zapamtiti neki napad perfekcionizma, pa kad se malo "ohladim", izanaliziram što bi se najstrašnije dogodilo da sam reagirala drugačije i trudim se prisjetiti se zaključka prilikom novog napada. Nekad pomogne, nekad ide po starom :D
Pa, valjda kao i sve - treba vežbati! I češće postaviti sebi to pitanje: "Šta je najgore što se može dogoditi". U suštini, obično ispadne neki mnogo bolji scenario, možda se negde desi i uspeh. Ovako se ne dešava baš ništa, sem što možeš da lepo poludiš!
ИзбришиZbog svog perfekcionizma koji je poceo da me ubija i kojem ne mogu da se otmem (bas to pretjerano razmisljanje o obicnim stvarima i potreba da sve ispratim i kontrolisem) sam se odlucila na psihoterapiju. Ili to, ili terapija za povisen pritisak (a ja niskotlakas citav zivot) i ko zna, za sta jos. Dakle stvar je pocela da eskalira. Zasad smo detektovali problem,javicu kako napredujem.
ОдговориИзбришиJavite. Držim fige da pomogne. Meni je najgore kada shvatim da nisam toksična samo za sebe, nego i za druge. Recimo, jako je teško biti moje dete ponekad.
ИзбришиPritisak, za svaki slučaj, ne merim :-)
Ja sam shvatio još davno davno da imam ovaj problem, ali nekako je uspevao da se provuče i "radio je posao" tokom celog mog školovanja i početka karijere. E sad, 10 godina kasnije došlo je sve na naplatu. Mic po mic i sad već primećujem koliko je to sve eskaliralo. Svaka sitnica me izvodi iz takta ako nije perfektna. Na poslu ukoliko preskocim deo nekog teksta na obuci, gotovo, ja sam sebi nula, osecam krivicu, stid, strah (od nemam pojma čega). Iako sam svestan da je to što sam preskočio totalno nebitno recimo.Ukoliko izadjem negde sa prijateljima i neko casti negde, a ne podelimo sve onako nekako na "ravne casti", ja se opet osecam nekako uzasno. Ali ne onako materijalistički loše, nisam takav bio ranije, kao da to prosto sada ima neku novu dimenziju, osecaj krivice i nekog straha ako nije sve perfektno podeljeno i u ovom smislu. E sad verovatno ćete reći pa dobro, hajde kad se takve stvari dešavaju nemoj očajnički pokušavati to da popraviš (što je nekako prva potreba koja se javi). Da, pokušavao sam to da uradim x puta, ali ne, nije upalilo zaista, krivica je u stanju da me maltretira mesecima bukvalno i toliko energije mi crpi da nemam više snage ni za šta drugo. Krenuo sam na psihoterapiju, jesmo sve identifikovali i nekog manjeg pomaka je bilo, ali mislim da i dalje nije ubodena ta neka prava taktika, ono gde ću ja zaista ali zaista prestati sebi ovo da radim u ovolikoj meri. Uh, izvinjavam se, baš sam se raspričao. Ali u suštini nemam baš ljude sa kojima ovo sve mogu da podelim. Jer to nikome i ne zvuči kao veliki probem ali mene razara iznutra. Pogotovo te neke opsesivne misli koje se javljaju uvek posle nesavršeno određenih stvari i drže me nedeljama pa i mesecima i stvaraju taj neki suludi strah od straha...
ОдговориИзбришиSve znam. A najgore baš to - nikome ne zvuči kao problem. Stvari i misli kojima se ja bavim- ljudi i ne primete. A problem zapravo i ne pravimo samo sebi. Utiče i na ljude oko nas. Ja, recimo, svojim najbližima stalno zvocam nešto. Ali ni upola toliko koliko u svojoj glavi zvocam sebi.
Избриши